Dodje mi nostalgija za moju Holandiju i hvala bogu sto jos uvek ima ovaj Wizzair do Eindhoven. Resim da odem.. cini mi se da je tamo ipak sve lepse i bolje. Dodjem do aerodrom i kad trebam da prodjem kontrolu oni me zaustave. "Izvinite nemozete dalje imate neke oštre predmete u kofer". Ja zacudjena gledam kako vade srafcigeri i motocangle i klešte iz moj rucni prtljak. Adam moj mali od 2 godine kaze kako hteo da popravi televizor od moje roditelji u Holandiju. Nacuo da se pokvario. Ove iz policije se nasmeju i puste nas da idemo dalje. Gledam i svi su nasmejani. Sunce sija. Stizem u Holandiju gde deca nisu prioritet. Kad pitam dal mozemo prvi oni kazu da samo hendikepirani mogu prvi. Jos se čude sto pitam. Deca pocinju da kenkaju..."Nosi me mama!" Ufff pola sat sa 17 kg u ruke. Kiša pada i kad moja sestra me pokupi vec toliko bude guzva na put da stojemo sat ipo na autoput u mesto. Saobracajna guzva se to zove. Svaki dan po stotine km ljudi stoju u mesto. Putuju po 2 sata na posao svaki dan. Mislim se covece ljudi iz Niš nece da rade u okolno selo jer je daleko. Napokon kuci kod mojih resim se da ostavim moju bezugljenehidratnu dijetu i da jedem sve sto mi je nedostalajo. Probam onu hranu koju sam ranije obozavala i skontam da vec posle 2 dana mi nedostaje moja srpska paprika i suvi vrat. Banetove kobasice i Dagijova ovcetina. Pljesku iz Dva Jarana i kolaci iz Mocart. Ne nema poredjenje sa Srpsku hranu. Napolje i dalje pada kiša i deca se unervoze. Obicno ih izbacim napolje da trcu ali sada je to nemoguce. Ja polako ludim. Sneg pocinje da pada i posle 5 cm izglasaju vanredno stanje. KOLAPS. vozovi avioni ništa ne ide. Meni pocinje nervoza.. odjednom shvatam. Zelim kuci. Zelim u zemlju gde su ljudi lagani, gde se ne zuri, gde je hrana ona prava, gde te puste sa malom decom sa osmehom. Gde imam mir u glavu i sa 1m sneg. Ipak nije toliko loše u Srbiju. Treba mi neki put da odem na 10 dana da se podsetim sto sam beše ovde. Pozdrav Nišlije kuci sam stigla!
