понедељак, 28. мај 2018.

Sreca

Zasto sam toliko srecna u Srbiju? Zasto ostanem tu a mogu gde god hocu? Zasto kad sam bez roditelji, sestru i svoje najblize?

Sta to cini sto ja pevam dok radim. Pevam dok vozim biciklu promasujuci rupe, ljudi, kao da igram playstation igricu. Pevam pesmu a neznam reci. Mozda je caka u tome. Ono kad si glup a srecan. Pevam srpsku pesmu a neznam reci. Samo idem uz melodiju zivota. Ne pratim tv. Neznam pevaci, politicari, voditelji ili kriminal. Neznam da li zemlja propada ili raste. Znam da dišem. Znam da je lepo vreme. Znam da imam trenutno zdravlje. Znam da imam prijatelji i znam da radim. Djabe ljudi idu u beli svet kada to neznaju. Kada u svaku kišu gledaju sa depresiju a ne sa pozitivnu stranu. Kiša opere sve. I dušu i krovovi. Sunce ogreje kožu i zasladi kruske. Zbog rupe u ulicu ne brzgam. Oprezno vozim. Zbog toga imam vreme da ugledam ljudi. Ko je to ko se šeta? U Holandiju sam uvek žurila. Oci nisam pogledala. Na poslu imam razgovor. Ljudi imaju vreme. Svaki dan slusam nove priče. Naravno da mi nedostaju moji. Ali imam zamenu skoro kao pravu. Moja svekrva i svekar su mi tu za sve. Bili uz mene kad sam bila bolesna, kada imam obaveze tu su. 100% uz mene. Navikli su na moje obicaje i razmisljenje. Jeste... i 100x  objasnim da mogu da vozim biciklu iako je zima. Ili stalno mi povecaju grejanje u kucu jer im je hladno kod mene. Rasprave sto mi deca ne nose pantofne i sedu na hladan beton. Sto ne teram decu mnogo da uce ali teram ih da imaju i druge obaveze u kucu. Sve su to male razlike. Imam jednu molbu. Ajde da ovog leta probamo da pevamo bez reci. Da idemo sto vise u prirodu sa porodicim. Da vidimo u svaku stvar pozitivnu stranu. Pa onda od septembar da vas pitam kako se osecajte. Ljubim vas!


недеља, 25. фебруар 2018.

Diši duboko

Diši duboko,
Razmisljam nesto, dal je zdravo ziviti u Nišu ili ne?! Nema neka industrija, nema puno automobila, ima jos dosta prirode, nema gmo, to su sve stavke koju sam ja racunala da je zdravo ziveti ovde. E sad zasto se ja toliko gušim onda kad se šetam pogotovo uvece. Kad sam dosla u Srbiju videla sam loženje kao nešto romanticno. Na zapad samo bogataši ložu. Kupis seckano drvo u dzak i platis skoro kao ceo mesec da se grejes na gas. Kupili smo pecku, ali problem pocelo kad sam shvatila da je kuca ledena ako se gasi vatra, da nije UOPSTE romanticno kad sedis na ledenu wc solju jer se kupatilo ne loži. I da je to posebna nauka da zalozis. Kupili i Eldi i TA i radijatori. Nikada do tada nisam uopste razmisljala o grejenje. U Holandiju po difoltu palis grejenje. Jednom u godinu dana ti procitaju stanje. Unapred platis mesecno pausalno i na kraju godine ako si vise potrosila nego platila onda doplatis i ako ne onda ti vracaju. Svake godine smo isli na godisni odmor od te pare ustedjeno na grejanje. U gradu gde sam zivela smo se grejali preko jedne fabrike koja zagoreva djubre. Stavljano su velike filteri a energiju iz to sagorevanje su koristili da svaka kuca dobije grejenje koju smo platili. Bukvalno platis za svoju djubre. To bi bilo za Niš mnogo dobra solucija. Djubre ode i grejemo se. Skinem ja aplikaciju na mobilni da pogledam kakav je vazduh u Nišu i šokiram se kad vidim brojke. Gore smo nego kinezi a one barem nose tamo maske. Zabranim decu da izlaze i zatvorim sve prozore. Sta cu sada. Taman sam resila da smrsam uz brzi hod i sada opet nemogu. Kao da nadjem svaki put izgovor... kako cu sada da uzivam u ovu prirodu i da pustim decu na vazduh. Onda se razmiljam.. cekaj ranije kad nije bilo elektricno grejanje ljudi su dugo ziveli. Kad ti je vreme onda odes.. sve je zapisano. Izadji napolje i diši duboko (osim izmedju 17-20h). Kad ložis obrati paznju STA lozis i valjda ce bude vreme da svaki Srbin pusti grejanje bez razmisljanje. Da dodje neki investitor i vidi pare u djubre. Do tada znaci diši i uzivaj bez aplikacije.

понедељак, 15. јануар 2018.

Nostalgija

Dodje mi nostalgija za moju Holandiju i hvala bogu sto jos uvek ima ovaj Wizzair do Eindhoven. Resim da odem.. cini mi se da je tamo ipak sve lepse i bolje. Dodjem do aerodrom i kad trebam da prodjem kontrolu oni me zaustave. "Izvinite nemozete dalje imate neke oštre predmete u kofer". Ja zacudjena gledam kako vade srafcigeri i motocangle i klešte iz moj rucni prtljak. Adam moj mali od 2 godine kaze kako hteo da popravi televizor od moje roditelji u Holandiju. Nacuo da se pokvario. Ove iz policije se nasmeju i puste nas da idemo dalje. Gledam i svi su nasmejani. Sunce sija. Stizem u Holandiju gde deca nisu prioritet. Kad pitam dal mozemo prvi oni kazu da samo hendikepirani mogu prvi. Jos se čude sto pitam. Deca pocinju da kenkaju..."Nosi me mama!" Ufff pola sat sa 17 kg u ruke. Kiša pada i kad moja sestra me pokupi vec toliko bude guzva na put da stojemo sat ipo na autoput u mesto. Saobracajna guzva se to zove. Svaki dan po stotine km ljudi stoju u mesto. Putuju po 2 sata na posao svaki dan. Mislim se covece ljudi iz Niš nece da rade u okolno selo jer je daleko. Napokon kuci kod mojih resim se da ostavim moju bezugljenehidratnu dijetu i da jedem sve sto mi je nedostalajo. Probam onu hranu koju sam ranije obozavala i skontam da vec posle 2 dana mi nedostaje moja srpska paprika i suvi vrat. Banetove kobasice i Dagijova ovcetina. Pljesku iz Dva Jarana i kolaci iz Mocart. Ne nema poredjenje sa Srpsku hranu. Napolje i dalje pada kiša i deca se unervoze. Obicno ih izbacim napolje da trcu ali sada je to nemoguce. Ja polako ludim. Sneg pocinje da pada i posle 5 cm izglasaju vanredno stanje. KOLAPS. vozovi avioni ništa ne ide. Meni pocinje nervoza.. odjednom shvatam. Zelim kuci. Zelim u zemlju gde su ljudi lagani, gde se ne zuri, gde je hrana ona prava, gde te puste sa malom decom sa osmehom. Gde imam mir u glavu i sa 1m sneg. Ipak nije toliko loše u Srbiju. Treba mi neki put da odem na 10 dana da se podsetim sto sam beše ovde. Pozdrav Nišlije kuci sam stigla!

петак, 04. август 2017.

Haos u Niški vrt

Haos u naš Niški vrt.

Dugo posmatram sta je problem. Ljudi sami sebe psuju kad vide djubre po ulicama, pored reke, svude vise kese kao ukrasene bozicne jelke. Ponekad kad malo zmurim pravim se da je umetnicko delo i maštam da to nisu kese nego beli andjeli.


U pocetku kada sam dosla mnogo mi je smetalo djubre. Kako je moguce da su toliko loše vaspitani. Pravila sam dani ciscenje kod nas blizu ulice. Castila bi decu sladoled da počiste. Roditelji se ljutili  i ako sam obezbedila i rukavice i metle. I onda posle 12 godine posmatranje sam skontala. Nisu samo krivi ljudi! Jesu a i nisu. Svuda u svetu ljudi prave lom i naravno i u Holandiju. Zivila sam u Holandiju bas u centar grada, kao sada u pobedinu ulicu. Svakog petka se tu postavio pijac. Dolaze ljudi sa cele tezge na tockove. Moj svekar kad je došao u posetu se cak izgubio jer je on došao petkom u Holandiju. Išao uvece da se šeta i da se vrača ono ga nema pijac. On traži i nema.. nije shvatio da je pijac otisao. E sad posle pijaca bude isto djubre koliko hoces.. ali dolazi uvece kasno ekipa i čisti. Istinski čisti... a ne kobajagi mrda metlu. U tome je stvar!


Šetam se i vidim na novi bulevar prema Stopshopa idu djubrari. Stanu na svaku kantu i vadi djubre rukama.. kad pogledam pola djubre ostao unutra a ostalo izletelo vec na put! Leti te kamioni prave veču štroku neko što čiste... curi od lubenice ceo trag a da ne kazem koliko smrdi!!! Ljudi bace u kontejnerima ali nema mesto vise.. vetar duvne i sve razbaceno. Svuda u svetu se jedu lubenice ali se sistem razlikuje. Treba nam nove kontejnere i nove kamioni i mozda i nove radnici ili barem stroziji nadzor.  ulice se peru ali samo glavne.

Kad sam otisla na jednodnevni izlet u Jagodini ja sam bila iznenadjena čistotom. Nigde nisam vidila prepune kante i jedan papiric na ulici. Mozda je to bila slucajka ili mozda je ovaj  Palma kriv za čistoču. Bilo kako tamo je taj dan bilo čisto. Išli smo u zoološki vrt gde sam se rastužila kad sam vidila divlje zivotinje u kavezi od 2 sa 2m. Ali cisto je bilo.

Na Bovansko jezero isto bila cela plaža prepuna djubre. Krenemo ja i muž da skupljamo a neke ljudi govore:" bravo za vas!" A ja na to:" ajde samnom, da bude i bravo za vas!". Ljudi se okrenu i toliko.. 

Problem je veliki, pare su deo toga. Ali ja mislim da to treba da nam bude prioritet. Da zabranimo automobili iz koje curi ulje i svuda prave fleke i smrad. Kazna.. nije to toliko skupo da se zavari nešto. Da kaznimo ne održavanje ispred kuče. Da kaznimo loženje plastiku (jer duže drži vatru). Da kaznimo radnici koju vade samo pola iz kante. Da objasnimo ljudi kad bace djubre uz reku, da ta reka negde ide... i umesto rasvetu za bozic ili neku svirku koj grad pokloni, da ulaže grad u cistoču i pokloni nama to najbitnije. Zdravlje i higijena!

Ja sam se iznenadila kada smo dobili kaznu u Holandiju od 60 evra zato sto smo naše djubre bacili u tudje kontejner. Prvo sam se pitala: kako su znali da su naše kese?? Onda su nam rekli da su bili naše telefonske računi u kesu. Oni znaci brčkaju po kese da gledaju ko je šta bacio.  Mi smo tada inace bacili u tudje jer je naš kontejner nestao.. U Holandiju stalno pada i kiša tako da nam ne treba pranje ulice tamo, prašina skoro da nema i dovoljno je da se briše jednom nedeljnom stepenice i uopsteno prašina. Zimi niko ne loži jer je drvo preskupo. Tamo samo bogataši se greju na drvo. Kola su dobra jer nema rupe u ulicu da ih krše sve. Ufff vidim koliko jos treba mnooogooo. Okrenecu glavu jos nekoliko godine i nadam se da ce Niš dobije neko poput Palme, samo da voli homoseksualce i da nas ne strpa u kaveze od 2 sa 2m. Da nam ostane ovaj divlji duh ali u čiste siroke kaveze.
Kontejneri u Holandiju

уторак, 23. мај 2017.

Gde ste momci??

Odkako znam za momci uvek sam volela tamne dlakave bradate momci i tako i birala moj Srbende. Momci su bili uvek nekako muški. Sedela sam satima i gledala te duge trepavice uz namrgodjene face. Znali su sta zele, bili dzentalmeni i ponekad bas da ne bude dosadno podvikli. Imaju strast i drugacije su mi od moje nezni Holandjani. Imala sam momke dosta, u Holandiju nisi drolja ako si imala dosta. I imala sam i duge veze.. sad kad se secam kako sam se ponasala. Terala ih da mi prave sendvici i da mi donese u tacno 18:00 na posao i nadrljao ga ako kasni.. kad bi Srbende to uradio?! Terao bih me u 3 lepe. Onako mlitavi i nezni sam ih gledala. Plavi bez dlake, bez brade.. momci izgledali kao deca, ponasali se kao zene. Sada 17 godine kasnije dobro bi mi dosla takva dodatna zena u kucu. Moj srbende posle moje bolesti bio skroz uz mene. Tada sam shvatila koliko me voli. A tad sam ja shvatila sta je srbende. Snalazljiv u opasne trenutke, nijednom nije pokazao koliko mu je tesko. Nijednom nije rekao nemogu vise. Nijednom nije pokazao slabost svoj. Cuvao me, iako sam miljon puta mislila kad vice na mene pre bolesti da me ne voli, shvatila sam da Srbin mora da viće. Da li je to Turski gen koj nikada nije izaslo iz njega. Puno puta se mislim sta bi bilo da sam ja Srpkinja prava, sta bi bilo.. vidim brakovi puno inata. "E sad cu ja da mu pokazem", cujem na razne strane. Teraju inat. Ali tako je to.. tako to izgleda ide. Kod nas u Holandiju se prica i prica i prica i nase nežnice plave plaču zajedno. Obecavaju da budu bolje. Zene tamo uglavnom vladaju. Jer imaju ista prava svuda plus su u prednost zbog vaspitanja biti bolje prema nežni pol. Ali sta je bilo onda sa strast?? Nema vatra da gori, nema zelja posle nekoliko godine. Moj bradati crni posle 17 godine i dalje probudi u mene lavicu. E sada kada ostarim sta ce mi strast. Tada mi treba nezno plavo nesto. Do tada bice neka snajka.. mozda neka plava ko zna..😉

четвртак, 27. април 2017.

Moja mala Srpska pesma

U talog se ugleda
Srpski narod veruj svega,
pod sunce rodom svi
a mrak zele svojom kci.

Muskarac je taj sve
a zena nezna se,
sta je to balkanac
kada ode pa je stranac. 

To je moj novi dom,
gde zeleno pravi mesto za sivo.
Dobro dosla aj na pivo.

уторак, 18. април 2017.

Za nedaj boze..... zdravstvo deo 3

Gde smo stali... a da. Otisli smo u Holandiju, zemlju gde stalno sebi ubedjujem da nista ne valja. Gde se samo radi i niko nikog ne gleda. Gde je sve bez osecaja i hladno.

Petak je i moram odmah da se prijavim jer utorak imam zakazan konzult sa poznatom lekarom u bolnicu i ako nisam prijavljena onda ne dobijem zdravstveno usiguranje. A ko zna koliko kosta jedan konzult u bolnicu. Pozovem ja opstinu i objasnim sve. Dosla sam i trebam da se hitno prijavim. Kazu da mogu odmah da dodjem i bicu prijavljena od odmah. Inace obicno traje 5 dana ali zbog moje situacije hoce da mi ucinu. I to bez kafe ili vezu. Posle toga pozovem privatno zdravstveno osiguranje i sredjeno, usigurana sam za 99 evra mesecno. Toliko kosta neku osnovnu osiguranje. Utorak je i strasno sam napeta, sta ce da mi kazu? Ulazim u bolnicu gde se prijavim na pult. Tu mi popune papire ( digitalno) i odmah naprave sliku od mene da slucajno ne bih gresili ili pomesali pacijenti. Idite u sobu 721 kaze nasmejena devojka. Hodam kroz bolnicu i cudim se, klavir postavljen sa natpisom:" slobodno svirajte muziku da nam ulepsajte". Prostor za molitvu za muslimane, golfvozilo za ljudi koju tesko hodaju, svi nasmejani i sve besprekorno cisto. Kao da sam usla u tv seriju Grejs atonomy.  Stizem do prostoriju za ginekologiju i tu idem do wc. Muski i zenski i za invalidi. Sve cisto. Bukvalno bi postavila rucak na dasku koliko cisto. Aparat za kafu i caj i vodu, bezplatno. Koliko ljudi toliko i stolice. Sve sednu i citaju neke novine. Stize zena, mlada i blago nasmejana. Pruzi mi ruku i izvinjava se sto smo cekali 5 minuta. "Podjite samnom ", ona kaze. Ulazim u sobu za pregled i ta ista zena je ustvari moj doktor. Hocete da popijete nesto me pita ona...ja samo pocinjem da placem.. bukvalno jecam.. hvala bogu sto sam stigla ovde. Posle one bede ovo mi dodje kao shock. Uhvati me ona za ruku i samo me gleda. "Tu si sada, i sve cemo da ucinimo da ti pomognemo". Kakva zena... ja objasnim sve sta je bilo. Ona me sve pita. Predajem papire koj imam. Ona predlozi da ponovimo patologiju kad sam vec ponela materijal. Kaze:" svakog utorka je konzilijum ovde, 38 lekara su prisutni iz 3 razne bolnice. Preko skype su prisutni iz 3 razne gradovi. Tu su onkolozi, ginekolozi, internisti, radiolozi, itd. Svaki slucaj prodjemo svi zajedno. Ako treba bilo sta onda cemo da ti pruzimo najbolje sto imamo. Radimo u timovi. Ti si dosla u mnogo dobar tim strucnaci. Za 2 nedelje dobijes sve rezultate u 15:30 dolazi. Ona mi sve iskopirala dokumentaciju i odmah mi vratila u fasciklu novu. "A sad lezi da te pregledam". Uzela mi sigurno 10 brisevi, zbog pregled na bolnicne bakterije. Taj dan sam otisla kuci sa dobar osecaj. Cudno kako mozes da dobijes dobar osecaj bez da dobijes dobre vesti, nego sam pristup daje sigurnost. I samim tim i dobar osecaj. Prvi osmeh nakon svega. Prosli 2 dana i zvoni telefon. "Dobar dan ovde vas dr., kako se osecajte?" Ja zabezeknuta!!!! "Doktorka me zove da pitam kako sam...ja cutim i cekam neki vest.. "Ne ne samo zovem da cujem dal ste dobri, posto ste plakali kod mene.""Ako nemozete da spavajte uzimate slobodno neki bromezepam, nemojte da se mucite". I tako jos 20 minute pricamo o moj osecaj! "Vidimo se uskoro". U medju vremena meni stigne natpismeno dogovoren termin za sledeci sastanak u bolnicu. Dosao taj dan, 2 august, sv. Ilija i cim sam sela ispred dr., ona mi kaze:"cestitam, dobili smo isti rezultati, netreba nista!"" Niti hemioterapiju, niti zracenje. ""U Srbiju su te dobro operisali. ""Istrazivanje pokazalo da na taj tumor ne reaguje hemio, idite kuci i opustite se." "Idi na kontrole a ne precesto da ne upadnete u depresije ili strahove." "Zakazala sam ti skener za debljinu kosti zbog naglo upadanje u klimaksa, to vam je prekosutra." Ovo je jedan VELIKI UFFFFF i to na Sv. Iliju. Kuci me ceka veliki buket cvece od komsije, jos jedan buket od moje tetke. Te komsije neznam. To su komsije od moje sestre a ona se skoro tu uselila. Topli moji Holandjani, svi nasli vreme da me ispostuju i da pitaju kako sam. Da me obraduju i ohrabraju. Jedna zdrava atmosfera je vladala. Dobro je. Idem si kuci u moj Nis. Ide mi se i ne ide mi se.. do sada nikada nisam imala kontakt sa bolescu pa da mogu da uporedim. Samo znam slucaje gde ljudi bolestni stoju po ceo dan cekaju red da bih ih neko izdrao. (Ne pricam za moj Srpski dr. On je jedan od izuzetak).  Te hladni ljudi koju ja zamislila, nisu vise hladni. Da li kriza dovela i toplote u Holandiju. Po prvi put me poljulja da napustim Srbiju. Vracamo se idemo dalje..

Prodje 3 meseca i zakazem konzilijum, sa pomisao da upadnem u redovne kontrole. Da me "oprave". Tamo je inace blagi uzas. Prepune hodnici, nema mesto da se stoje a svi bolesni! Zene sa perikama se tesu. Ceo dan cekaju da ulaze u tu jednu sobu i za 5 min su opet napolje. Tek oni mi prepise hemioterapiju!!! Za nedajboze... pa cekaj, valjda hemio nema nikakav efekat na ovaj tumor!?!? Opet u spag.. sta da radim sada?? Zovem Holandiju (bolnicu) i tamo mi na mail sve ponove. Da se u Holandiju lece "evidence based". Da ne daju lekove bez dokaze dal pomognu. I to me podseti na bezbrojne antibiotike koj ljudi piju za nedaj boze.  Protokoli su razne u svakoj zemlji. Pa se razmislim kako je to moguce. Svetska organizacija zdravlje treba da stavlja jednu liniju. Zasto bi se neko izlagao hemioterapiju da mu steti srce i druge organe ako nije dokazano dal pomaze.. sa druge strane ovde u Srbiju dobijem preglede na 3 meseci. Tamo ne bi dobila preglede sem ako me ne zaboli nesto. Ima dve strane to " za nedaj boze". Ja padnem opet u ocaj.. strah me preplavi. Sta ako mi ostale te micrometastaze koj sam imala.

Sa sve strane trazim odgovore i zovem razne lekare u Srbiju. I svi uglavnom se slozu, da poslusam Holandiju. Ipak tamo mnogo pare daju na istrazivanja. I tako i uradim. Idem na 3 meseci na preglede.. za nedajboze...