уторак, 02. април 2019.

Moj zavicaj

Moj zavicaj,

Nestvarna lepota, jedna mala kucica na sred livadu, pored jedna velika jelka koja je toliko visoka. Zasadjeno kad je moj muž rodjen. Travnjak koje mirise na divlju nanu pomešano sa razne lekovite biljke. Pored jedan bunar koja je kao iz bajke braca Grimove.


Prvi put kad sam došla u Gornje Vlase je to bilo januar 2000. God. Došla sam zaljublena preko uši u Milosu. Sneg preko kolena i mi sa Reno 4 nagadjemo gde je put. Unapred nas upozorili da ne idemo. Ne vidi se put i opasno je. Na pola put stanemo u jedno selo "Grkinje" da nemestimo lanci. I ne znamo kako... iza nas stao jedan autobus i krenu ljudi da se umešaju.. :"ne, ne tako.. ceo autobus nam nameste lanci. Tu jedna zena izlazi iz kuce i kaze:" Sine, ajde unutra dok muškarci srede auto". Ja onako pola razumem sta priča i podjem za njom. "Nikada nisi jela ovakve", i izvadi ljigavi puding iz frizider. Mene se stvara slika filma "Priča bez kraja" gde ona mala baba nudi neke strasne stvari za jelo. " Hvala, ali nisam gladna". Zena uporna da probam i to je bilo prvi i zadnji put kad sam probala pihtije.

Stignemo mi u selo, prekriveno sjajni beli sneg. Pustimo "Sting" i krenem da kuvam. Nismo ništa posebno poneli i Milos mi predloži da umesim pogacu. Ja nemam pojma, pomešam vodu i brašno i pravim se kao prava Srpska domacica. Založimo vatru. Napolje ima u jednu drvenu sobicu wc. Ovo je prvi put da ugledam takav wc. Vec se sekiram kako cu ali ostavim brigu za kasnije. Voda ima samo izvorska ledena. Kako cu da se kupam? Pitanje koju nikada nisam imala. Takve stvari sam samo videla u filmove Emir Kusturica.

Pogača je gotova, Miloš je polomi i iz sredine ispada cisto brašno, pufff crno kao dim. A on onako zaljubljen kaze:" ovo je naša prva uspomena i ovu pogacu ce cuvamo. I odložio pogacu u šupu. Polako padne noc, napolje vetar zaveje sneg. Jedno kuče se ugnezdilo ispred ulazna vrata. Osecam se da sam na kraj sveta. Miloš pripremio jedno veliko bure u sred sobu i kaze mi da udjem. Tamo sam se kupala u sred sobu, voda zagrejena na pecku, poleva me, kao u vreme Rimljani. Tada sam znala, on ce da mi bude muž.


Od tada smo stalno išli u selo. Naucila sam da idem u pečurke i naberemo najukusnije pečurke ikada. U Holandiju su preko 20 evra kg a ja ih berem na skoro svaki korak. Lisičari, Vrganji, Jajcare.. satima hodamo u planine. Kakvo bogatstvo! Stare vočnjaci pune sa šljive, drvo jedva nosi teret voče koliko je puno. Gazimo kruške koliko su napadali na zemlju. Zašto ih niko ne pokupi i prodaje. Organsko voce je izuzetno skupo u Holandiju.

Pre 5 godine sam i pocela da sadim. Prvu godinu sam imala preko 200 kg paradajza. Jeli smo celo leto paradajz toliko puno da mi se smucilo na kraju. Neprskani ogromni paradajz u obliku srce. Takav paradajz bi platila bogatstvo. A ukus neuporedljiv. Posao jeste, celo leto smo isli 2x nedeljno da polevam. Vuči kofe vode iz bunara preznojim se 100x a onda u septembar moj muž kaze:" Mora da imamo negde hidrofor pumpu". Celo leto ja vučem kofe a gospodin ima "negde" pumpu za vodu...

U selo žive malo ljudi, uglavnom su nasmejeni vedri a i siromašni. Secam se jedna baba koja se nije smejala, baba Jagoda. Ona imala plave oči kao nebo a samo je plakala. U početku ništa je nisam razumela. Pričala kude rabotim i takve neke reči. Pričala je o svoju čerku koja nije videla 20 godine. "Udala se i ode mnogo daleko... skroz u Hrvatsku". Nikada nije došla da vidi svoju majku. Baba Jagoda je sve svoju ljubav delila sa mačke koju cuvala sve dok nije umrela. I tada njena cerka nije došla. Zaboravila svoju majku u Gornje Vlase.

Sada sanjam o tome, kako cu kad ostarim da živim u Gornje Vlase, da cuvam mačke i berem pečurke. Da mirisem travu puno nanu. Da se nadam da moja deca mene nece da zaborave, da me posete sa svojim decama i da grade svoje uspomene. Da cenimo sve sto bog nudi i budemo pametni i da iskoristimo. 

петак, 01. фебруар 2019.

Nazad u vreme..

Kad sam se preselila pre 15 godine u Srbiju nisam ocekivala da cu da idem nazad u vreme. Znala sam da je ova zemlja siromasna i nije mi bilo briga. Moj muz nije našao srecu kod mene u Holandiju i zato smo došli. Rekla sam: " Ljubavi, zivicu sa tobom iako treba u kutiju, samo da budemo srecni i nasmejeni!". I tako smo i ziveli, u neku bajku gde i nisam razmislila o više nego provod sa društvo, pevanje uz gitaru koj nas drug Pera svirao do kasne sati. Bez deca, pijemo vince, druzimo se.

Prvo je došao Andrej na svetu u nasem drustvo. Dete nasih drugova. Svi mladi, oni prvo dobili dete, onda smo bili mi na redu.. David je došao carskom rezu u bolnici gde sam bilo u totalnom šoku siromaštvu bolnici gde sam lezala. "Stiže doktor brzo sredjuj ormarici, ili cemo imati problem!" Kaze neljubazna medicinska sestra. Kao neka diktaturu, ne razmisle da nemogu da mrdam posle carskog. Uspanicim se kako da sredim ormaric?! Stize doktor, svi cutimo, kao da sam pred ispitu. Niko ništa govori, samo pomeru gazu i klima glavom. I ode, ufff cuti dobro sam prošla.. ne idem na streljenje...

Kuci smo odgajali Davida pod stakleno zvono, ja smanjim grejenje, svekar pojaca, a hvala bogu sto smo imali dr. Tanju! Ona mi sluzila kao doktorka, savetnica. Dala je da je pozovem u sred noci i nikada nije htela ništa za uzvrat. Roditeljstvo je težak kad je to prvo dete. Došlo i drugo dete, došlo i bolest moj gde sam prošla kroz pakao ali za sada hvala bogu se izvukla. ( blog: "Za nedaj boze deo 1,2,3).

Sada ovog leto, drugar mom sinu ,dete naseg prijatelju, Andrej dobio tezak udes u Crnu goru, zivot mu bukvalno visio u konci, i hvala bogu preziveo. On se sada bori svaki dan, iako je u kolica mnogo je jak, nasmejen, i nadamo se da ce kadtad da ustane. Ali uslove su mu teske. Bolnica je neuslovna, hrana jako loše i nemoze da dobije na težinu i da dobije energiju za borbu. Tek da zamislim gde je on da se vozi po Nišu u kolica, i kako ce ide u školu. Razmisljam kako bi mu bilo bolje u Holandiju. Gde bi imao slobodu kretanje, kuču besplatno prilagodjeno itd.

Pera ( sa gitarom) ode u Nemacku, da radi na viljuškar, razmisli o detetu svoju. Snašao se, bistar, rano spava sada. Ode nam društvo.

Moj David pod stakleno zvono postao dobar dečko. Pohadjamo skolu kao u Holandiju nekada pre 50 godine. Takav je sistem, razumem. Imamo sjajnu uciteljicu Miru koja ne poklanja ocene i koja je strasno realna. I nadam se da ce bude nesto od njega, zbog nje i zbog nas.

Ali sada se razmisljam, da li zelim da zivim u tu kutiju? Da li zelim sada zbog decu bolje? Nije sve u druženje.. jeste, David mi ide na gitaru, da zameni Peru u društvo, ali da li hoce on kad poraste da ode da vozi viljuskar? Dal ce da služi zdravlje i imamo uslovi da se krecamo kako treba? Stizu i godine, i od cega cu da zivim sa minimalnu penziju. Da li ce ta kutija sa osmehom biti dovoljno?

Hodam i gledam tu maglo oko mene, u daljinu vidim covek sa sesirom. Vazduh smrdi i maštam kako sam u filmu 50.tih godine, svi lože na ugalj, u kafici se puše cigare. Ocekujem da iz tu maglu izskoci Batman i šapuca u moje uvo da bežim, da bežim gde je sve bistro, pocev sa vazduhom.

Biču jos neko vreme u kutijom, ne znam ni ja zašto. Možda zato što sam vaspitana da ne odustanem. Možda zato sto volim ove ljudi oko mene i verujem da ce biti sve bolje. Zbog ljudi kao dr. Tanje, zbog uciteljice Mire? Ljudi koju daju sve da naša deca postanu ljudi sa osmehom. Makar ziveli u kutiju.

понедељак, 28. мај 2018.

Sreca

Zasto sam toliko srecna u Srbiju? Zasto ostanem tu a mogu gde god hocu? Zasto kad sam bez roditelji, sestru i svoje najblize?

Sta to cini sto ja pevam dok radim. Pevam dok vozim biciklu promasujuci rupe, ljudi, kao da igram playstation igricu. Pevam pesmu a neznam reci. Mozda je caka u tome. Ono kad si glup a srecan. Pevam srpsku pesmu a neznam reci. Samo idem uz melodiju zivota. Ne pratim tv. Neznam pevaci, politicari, voditelji ili kriminal. Neznam da li zemlja propada ili raste. Znam da dišem. Znam da je lepo vreme. Znam da imam trenutno zdravlje. Znam da imam prijatelji i znam da radim. Djabe ljudi idu u beli svet kada to neznaju. Kada u svaku kišu gledaju sa depresiju a ne sa pozitivnu stranu. Kiša opere sve. I dušu i krovovi. Sunce ogreje kožu i zasladi kruske. Zbog rupe u ulicu ne brzgam. Oprezno vozim. Zbog toga imam vreme da ugledam ljudi. Ko je to ko se šeta? U Holandiju sam uvek žurila. Oci nisam pogledala. Na poslu imam razgovor. Ljudi imaju vreme. Svaki dan slusam nove priče. Naravno da mi nedostaju moji. Ali imam zamenu skoro kao pravu. Moja svekrva i svekar su mi tu za sve. Bili uz mene kad sam bila bolesna, kada imam obaveze tu su. 100% uz mene. Navikli su na moje obicaje i razmisljenje. Jeste... i 100x  objasnim da mogu da vozim biciklu iako je zima. Ili stalno mi povecaju grejanje u kucu jer im je hladno kod mene. Rasprave sto mi deca ne nose pantofne i sedu na hladan beton. Sto ne teram decu mnogo da uce ali teram ih da imaju i druge obaveze u kucu. Sve su to male razlike. Imam jednu molbu. Ajde da ovog leta probamo da pevamo bez reci. Da idemo sto vise u prirodu sa porodicim. Da vidimo u svaku stvar pozitivnu stranu. Pa onda od septembar da vas pitam kako se osecajte. Ljubim vas!


недеља, 25. фебруар 2018.

Diši duboko

Diši duboko,
Razmisljam nesto, dal je zdravo ziviti u Nišu ili ne?! Nema neka industrija, nema puno automobila, ima jos dosta prirode, nema gmo, to su sve stavke koju sam ja racunala da je zdravo ziveti ovde. E sad zasto se ja toliko gušim onda kad se šetam pogotovo uvece. Kad sam dosla u Srbiju videla sam loženje kao nešto romanticno. Na zapad samo bogataši ložu. Kupis seckano drvo u dzak i platis skoro kao ceo mesec da se grejes na gas. Kupili smo pecku, ali problem pocelo kad sam shvatila da je kuca ledena ako se gasi vatra, da nije UOPSTE romanticno kad sedis na ledenu wc solju jer se kupatilo ne loži. I da je to posebna nauka da zalozis. Kupili i Eldi i TA i radijatori. Nikada do tada nisam uopste razmisljala o grejenje. U Holandiju po difoltu palis grejenje. Jednom u godinu dana ti procitaju stanje. Unapred platis mesecno pausalno i na kraju godine ako si vise potrosila nego platila onda doplatis i ako ne onda ti vracaju. Svake godine smo isli na godisni odmor od te pare ustedjeno na grejanje. U gradu gde sam zivela smo se grejali preko jedne fabrike koja zagoreva djubre. Stavljano su velike filteri a energiju iz to sagorevanje su koristili da svaka kuca dobije grejenje koju smo platili. Bukvalno platis za svoju djubre. To bi bilo za Niš mnogo dobra solucija. Djubre ode i grejemo se. Skinem ja aplikaciju na mobilni da pogledam kakav je vazduh u Nišu i šokiram se kad vidim brojke. Gore smo nego kinezi a one barem nose tamo maske. Zabranim decu da izlaze i zatvorim sve prozore. Sta cu sada. Taman sam resila da smrsam uz brzi hod i sada opet nemogu. Kao da nadjem svaki put izgovor... kako cu sada da uzivam u ovu prirodu i da pustim decu na vazduh. Onda se razmiljam.. cekaj ranije kad nije bilo elektricno grejanje ljudi su dugo ziveli. Kad ti je vreme onda odes.. sve je zapisano. Izadji napolje i diši duboko (osim izmedju 17-20h). Kad ložis obrati paznju STA lozis i valjda ce bude vreme da svaki Srbin pusti grejanje bez razmisljanje. Da dodje neki investitor i vidi pare u djubre. Do tada znaci diši i uzivaj bez aplikacije.

понедељак, 15. јануар 2018.

Nostalgija

Dodje mi nostalgija za moju Holandiju i hvala bogu sto jos uvek ima ovaj Wizzair do Eindhoven. Resim da odem.. cini mi se da je tamo ipak sve lepse i bolje. Dodjem do aerodrom i kad trebam da prodjem kontrolu oni me zaustave. "Izvinite nemozete dalje imate neke oštre predmete u kofer". Ja zacudjena gledam kako vade srafcigeri i motocangle i klešte iz moj rucni prtljak. Adam moj mali od 2 godine kaze kako hteo da popravi televizor od moje roditelji u Holandiju. Nacuo da se pokvario. Ove iz policije se nasmeju i puste nas da idemo dalje. Gledam i svi su nasmejani. Sunce sija. Stizem u Holandiju gde deca nisu prioritet. Kad pitam dal mozemo prvi oni kazu da samo hendikepirani mogu prvi. Jos se čude sto pitam. Deca pocinju da kenkaju..."Nosi me mama!" Ufff pola sat sa 17 kg u ruke. Kiša pada i kad moja sestra me pokupi vec toliko bude guzva na put da stojemo sat ipo na autoput u mesto. Saobracajna guzva se to zove. Svaki dan po stotine km ljudi stoju u mesto. Putuju po 2 sata na posao svaki dan. Mislim se covece ljudi iz Niš nece da rade u okolno selo jer je daleko. Napokon kuci kod mojih resim se da ostavim moju bezugljenehidratnu dijetu i da jedem sve sto mi je nedostalajo. Probam onu hranu koju sam ranije obozavala i skontam da vec posle 2 dana mi nedostaje moja srpska paprika i suvi vrat. Banetove kobasice i Dagijova ovcetina. Pljesku iz Dva Jarana i kolaci iz Mocart. Ne nema poredjenje sa Srpsku hranu. Napolje i dalje pada kiša i deca se unervoze. Obicno ih izbacim napolje da trcu ali sada je to nemoguce. Ja polako ludim. Sneg pocinje da pada i posle 5 cm izglasaju vanredno stanje. KOLAPS. vozovi avioni ništa ne ide. Meni pocinje nervoza.. odjednom shvatam. Zelim kuci. Zelim u zemlju gde su ljudi lagani, gde se ne zuri, gde je hrana ona prava, gde te puste sa malom decom sa osmehom. Gde imam mir u glavu i sa 1m sneg. Ipak nije toliko loše u Srbiju. Treba mi neki put da odem na 10 dana da se podsetim sto sam beše ovde. Pozdrav Nišlije kuci sam stigla!

петак, 04. август 2017.

Haos u Niški vrt

Haos u naš Niški vrt.

Dugo posmatram sta je problem. Ljudi sami sebe psuju kad vide djubre po ulicama, pored reke, svude vise kese kao ukrasene bozicne jelke. Ponekad kad malo zmurim pravim se da je umetnicko delo i maštam da to nisu kese nego beli andjeli.


U pocetku kada sam dosla mnogo mi je smetalo djubre. Kako je moguce da su toliko loše vaspitani. Pravila sam dani ciscenje kod nas blizu ulice. Castila bi decu sladoled da počiste. Roditelji se ljutili  i ako sam obezbedila i rukavice i metle. I onda posle 12 godine posmatranje sam skontala. Nisu samo krivi ljudi! Jesu a i nisu. Svuda u svetu ljudi prave lom i naravno i u Holandiju. Zivila sam u Holandiju bas u centar grada, kao sada u pobedinu ulicu. Svakog petka se tu postavio pijac. Dolaze ljudi sa cele tezge na tockove. Moj svekar kad je došao u posetu se cak izgubio jer je on došao petkom u Holandiju. Išao uvece da se šeta i da se vrača ono ga nema pijac. On traži i nema.. nije shvatio da je pijac otisao. E sad posle pijaca bude isto djubre koliko hoces.. ali dolazi uvece kasno ekipa i čisti. Istinski čisti... a ne kobajagi mrda metlu. U tome je stvar!


Šetam se i vidim na novi bulevar prema Stopshopa idu djubrari. Stanu na svaku kantu i vadi djubre rukama.. kad pogledam pola djubre ostao unutra a ostalo izletelo vec na put! Leti te kamioni prave veču štroku neko što čiste... curi od lubenice ceo trag a da ne kazem koliko smrdi!!! Ljudi bace u kontejnerima ali nema mesto vise.. vetar duvne i sve razbaceno. Svuda u svetu se jedu lubenice ali se sistem razlikuje. Treba nam nove kontejnere i nove kamioni i mozda i nove radnici ili barem stroziji nadzor.  ulice se peru ali samo glavne.

Kad sam otisla na jednodnevni izlet u Jagodini ja sam bila iznenadjena čistotom. Nigde nisam vidila prepune kante i jedan papiric na ulici. Mozda je to bila slucajka ili mozda je ovaj  Palma kriv za čistoču. Bilo kako tamo je taj dan bilo čisto. Išli smo u zoološki vrt gde sam se rastužila kad sam vidila divlje zivotinje u kavezi od 2 sa 2m. Ali cisto je bilo.

Na Bovansko jezero isto bila cela plaža prepuna djubre. Krenemo ja i muž da skupljamo a neke ljudi govore:" bravo za vas!" A ja na to:" ajde samnom, da bude i bravo za vas!". Ljudi se okrenu i toliko.. 

Problem je veliki, pare su deo toga. Ali ja mislim da to treba da nam bude prioritet. Da zabranimo automobili iz koje curi ulje i svuda prave fleke i smrad. Kazna.. nije to toliko skupo da se zavari nešto. Da kaznimo ne održavanje ispred kuče. Da kaznimo loženje plastiku (jer duže drži vatru). Da kaznimo radnici koju vade samo pola iz kante. Da objasnimo ljudi kad bace djubre uz reku, da ta reka negde ide... i umesto rasvetu za bozic ili neku svirku koj grad pokloni, da ulaže grad u cistoču i pokloni nama to najbitnije. Zdravlje i higijena!

Ja sam se iznenadila kada smo dobili kaznu u Holandiju od 60 evra zato sto smo naše djubre bacili u tudje kontejner. Prvo sam se pitala: kako su znali da su naše kese?? Onda su nam rekli da su bili naše telefonske računi u kesu. Oni znaci brčkaju po kese da gledaju ko je šta bacio.  Mi smo tada inace bacili u tudje jer je naš kontejner nestao.. U Holandiju stalno pada i kiša tako da nam ne treba pranje ulice tamo, prašina skoro da nema i dovoljno je da se briše jednom nedeljnom stepenice i uopsteno prašina. Zimi niko ne loži jer je drvo preskupo. Tamo samo bogataši se greju na drvo. Kola su dobra jer nema rupe u ulicu da ih krše sve. Ufff vidim koliko jos treba mnooogooo. Okrenecu glavu jos nekoliko godine i nadam se da ce Niš dobije neko poput Palme, samo da voli homoseksualce i da nas ne strpa u kaveze od 2 sa 2m. Da nam ostane ovaj divlji duh ali u čiste siroke kaveze.
Kontejneri u Holandiju

уторак, 23. мај 2017.

Gde ste momci??

Odkako znam za momci uvek sam volela tamne dlakave bradate momci i tako i birala moj Srbende. Momci su bili uvek nekako muški. Sedela sam satima i gledala te duge trepavice uz namrgodjene face. Znali su sta zele, bili dzentalmeni i ponekad bas da ne bude dosadno podvikli. Imaju strast i drugacije su mi od moje nezni Holandjani. Imala sam momke dosta, u Holandiju nisi drolja ako si imala dosta. I imala sam i duge veze.. sad kad se secam kako sam se ponasala. Terala ih da mi prave sendvici i da mi donese u tacno 18:00 na posao i nadrljao ga ako kasni.. kad bi Srbende to uradio?! Terao bih me u 3 lepe. Onako mlitavi i nezni sam ih gledala. Plavi bez dlake, bez brade.. momci izgledali kao deca, ponasali se kao zene. Sada 17 godine kasnije dobro bi mi dosla takva dodatna zena u kucu. Moj srbende posle moje bolesti bio skroz uz mene. Tada sam shvatila koliko me voli. A tad sam ja shvatila sta je srbende. Snalazljiv u opasne trenutke, nijednom nije pokazao koliko mu je tesko. Nijednom nije rekao nemogu vise. Nijednom nije pokazao slabost svoj. Cuvao me, iako sam miljon puta mislila kad vice na mene pre bolesti da me ne voli, shvatila sam da Srbin mora da viće. Da li je to Turski gen koj nikada nije izaslo iz njega. Puno puta se mislim sta bi bilo da sam ja Srpkinja prava, sta bi bilo.. vidim brakovi puno inata. "E sad cu ja da mu pokazem", cujem na razne strane. Teraju inat. Ali tako je to.. tako to izgleda ide. Kod nas u Holandiju se prica i prica i prica i nase nežnice plave plaču zajedno. Obecavaju da budu bolje. Zene tamo uglavnom vladaju. Jer imaju ista prava svuda plus su u prednost zbog vaspitanja biti bolje prema nežni pol. Ali sta je bilo onda sa strast?? Nema vatra da gori, nema zelja posle nekoliko godine. Moj bradati crni posle 17 godine i dalje probudi u mene lavicu. E sada kada ostarim sta ce mi strast. Tada mi treba nezno plavo nesto. Do tada bice neka snajka.. mozda neka plava ko zna..😉