Prvo je došao Andrej na svetu u nasem drustvo. Dete nasih drugova. Svi mladi, oni prvo dobili dete, onda smo bili mi na redu.. David je došao carskom rezu u bolnici gde sam bilo u totalnom šoku siromaštvu bolnici gde sam lezala. "Stiže doktor brzo sredjuj ormarici, ili cemo imati problem!" Kaze neljubazna medicinska sestra. Kao neka diktaturu, ne razmisle da nemogu da mrdam posle carskog. Uspanicim se kako da sredim ormaric?! Stize doktor, svi cutimo, kao da sam pred ispitu. Niko ništa govori, samo pomeru gazu i klima glavom. I ode, ufff cuti dobro sam prošla.. ne idem na streljenje...
Kuci smo odgajali Davida pod stakleno zvono, ja smanjim grejenje, svekar pojaca, a hvala bogu sto smo imali dr. Tanju! Ona mi sluzila kao doktorka, savetnica. Dala je da je pozovem u sred noci i nikada nije htela ništa za uzvrat. Roditeljstvo je težak kad je to prvo dete. Došlo i drugo dete, došlo i bolest moj gde sam prošla kroz pakao ali za sada hvala bogu se izvukla. ( blog: "Za nedaj boze deo 1,2,3).
Sada ovog leto, drugar mom sinu ,dete naseg prijatelju, Andrej dobio tezak udes u Crnu goru, zivot mu bukvalno visio u konci, i hvala bogu preziveo. On se sada bori svaki dan, iako je u kolica mnogo je jak, nasmejen, i nadamo se da ce kadtad da ustane. Ali uslove su mu teske. Bolnica je neuslovna, hrana jako loše i nemoze da dobije na težinu i da dobije energiju za borbu. Tek da zamislim gde je on da se vozi po Nišu u kolica, i kako ce ide u školu. Razmisljam kako bi mu bilo bolje u Holandiju. Gde bi imao slobodu kretanje, kuču besplatno prilagodjeno itd.
Pera ( sa gitarom) ode u Nemacku, da radi na viljuškar, razmisli o detetu svoju. Snašao se, bistar, rano spava sada. Ode nam društvo.
Moj David pod stakleno zvono postao dobar dečko. Pohadjamo skolu kao u Holandiju nekada pre 50 godine. Takav je sistem, razumem. Imamo sjajnu uciteljicu Miru koja ne poklanja ocene i koja je strasno realna. I nadam se da ce bude nesto od njega, zbog nje i zbog nas.
Ali sada se razmisljam, da li zelim da zivim u tu kutiju? Da li zelim sada zbog decu bolje? Nije sve u druženje.. jeste, David mi ide na gitaru, da zameni Peru u društvo, ali da li hoce on kad poraste da ode da vozi viljuskar? Dal ce da služi zdravlje i imamo uslovi da se krecamo kako treba? Stizu i godine, i od cega cu da zivim sa minimalnu penziju. Da li ce ta kutija sa osmehom biti dovoljno?
Hodam i gledam tu maglo oko mene, u daljinu vidim covek sa sesirom. Vazduh smrdi i maštam kako sam u filmu 50.tih godine, svi lože na ugalj, u kafici se puše cigare. Ocekujem da iz tu maglu izskoci Batman i šapuca u moje uvo da bežim, da bežim gde je sve bistro, pocev sa vazduhom.
Biču jos neko vreme u kutijom, ne znam ni ja zašto. Možda zato što sam vaspitana da ne odustanem. Možda zato sto volim ove ljudi oko mene i verujem da ce biti sve bolje. Zbog ljudi kao dr. Tanje, zbog uciteljice Mire? Ljudi koju daju sve da naša deca postanu ljudi sa osmehom. Makar ziveli u kutiju.
