уторак, 03. септембар 2019.

Diskriminacija


Diskriminacija
Od kako zivim u ovu zemlju, to je sada vec 14 godine nisam se nikada osetila diskriminišena. Na protiv, osecam da imam privilegije. Imam osecaj da moje ime otvara vrata. Vide stranacko ime i odmah misle da više znam, kao da više vredim. Iako smatram da mnogo manje vredim nego 80% ljudi ovde. To je osecaj kao kad kupiš sampon na zapad i kosa ti sije 50% više, Ariel prašak za to trziste bolje pere, a ja sam bolja osoba.

Bila sam po prvi put na letovanja u svoju zemlju. Obicno idem zimi na najveci praznik Sv. Nikolu ("Sinterklaas" , 5 decembar) ali ovog leta sam se rešila da vodim decu na jedan kamp u Holandiji i da provodim divnih 6 dana sa svoju decu, moju sestru i njenih klinci, nas 6 u jednu drvenu kucicu od 9m2. Oko mene samo "cisti" Holandjani. Nijedno smedje dete ili malo obojeno. Sve bele kose oko mene. Bilo je 20tak stepeni i svi u kupace gace, u bazen. Tu je bilo prvi znak gde sam shvatila da nisam više Holandjanka. Moje dece da pustim da se kupaju na 20 stepenu, još i vetar duva. Deca trce bose i gole, slinave i kašljaju kao da su svi pod tezak bronhitisa.

Prvo se pitam, zasto ljudi biraju da kampuju u jednu hladnu zemlju. Nije zbog pare, jer je ovaj kamp skup kao dobar hotel. Ceo dan se bave odrzavanje šatore, da čiste, kuvaju, peru. Ogromne šatore od nekoliko hiljade evra. Zašto??? Ajd razumem da odes u Grcku pa pored more.. mi smo bili u drvenu kučicu za 4 osobe naš 6.

Ljudi se uglavnom druže, svi se nonstop pozdravljaju kulturno. Sve dok nisu culi da ja razgovaram neki strani jezik sa mojom decom. Ja sa njima pričam Srpski jer smo ih tako navikli kuči. Naravno nikada ranije nisam pricala Srpski u javnost, jer nisam imala sa kim i u zabludu sam zivela da Holandjani NE diskriminiraju. Jer ja nisam takva bila. Ali... odjednom se okrecu glave, one fine pozdrave ih nema više i osecam se odjednom diskriminisana u svoju zemlju! Ispadam iz stado, ja sam crna ovca.. uhvata me tuga. Iako sam plava, i licim na njih, licim na bivši "nas". Deca bela kao ostala... nema veze.. odjednom sam drugacije, pricamo drugacije, ponašamo se drugacije. Svet se promenilo, na zalost se ljudi promenili. Ja sam se promenila.

Sečam se kad sam prvi put došla u ulicu gde sada živim. Baš tada se slavilo nešto, stolovi na sred ulice, muzika cepa, igra se kolo. "Ajde Nato sa nama!" Zvali su me Nato, negde zbog moje ime Nataša i negde zbog moj Holandski pašoš. I negde zbog taj surovi Srpski humor. Ja sa njima igram kolo, jedem i pijem. A kad pitam posle 2 sata šta slavimo, meni odgovor zastidi. "Slavimo sto niko nije stradao u našoj ulici od bombe koju su pale tačno pre 1 godinu". Ja kao "Nato" sa njima jedem i pijem igram i veselim. A moja zemlja bacala te iste bombe. Trunku mrznju od njih nisam osetila. Samo ljubav... 3 kasetne bombe su pale na kuču u koju sada živim. A ja kao zapadna "bomba" odgajam svoju "Srpsku" decicu u nju.

Mislim da sam naučila bitne lekcije:
1. Nije sve na zapad bolje, moj veš je beo, kosa mi sija, bez obzira na Srpski Ariel ili domaci šampon.
2. Stranac si u srce, bez obzira na boju kose, ponašanje, jezik ili nacionalnost. Moje srce je srpsko, bez obzira sa kim sam ili gde sam.

Hvala ljudi sto se osecam dobrodoslo!
Cenite svoje!

уторак, 02. април 2019.

Moj zavicaj

Moj zavicaj,

Nestvarna lepota, jedna mala kucica na sred livadu, pored jedna velika jelka koja je toliko visoka. Zasadjeno kad je moj muž rodjen. Travnjak koje mirise na divlju nanu pomešano sa razne lekovite biljke. Pored jedan bunar koja je kao iz bajke braca Grimove.


Prvi put kad sam došla u Gornje Vlase je to bilo januar 2000. God. Došla sam zaljublena preko uši u Milosu. Sneg preko kolena i mi sa Reno 4 nagadjemo gde je put. Unapred nas upozorili da ne idemo. Ne vidi se put i opasno je. Na pola put stanemo u jedno selo "Grkinje" da nemestimo lanci. I ne znamo kako... iza nas stao jedan autobus i krenu ljudi da se umešaju.. :"ne, ne tako.. ceo autobus nam nameste lanci. Tu jedna zena izlazi iz kuce i kaze:" Sine, ajde unutra dok muškarci srede auto". Ja onako pola razumem sta priča i podjem za njom. "Nikada nisi jela ovakve", i izvadi ljigavi puding iz frizider. Mene se stvara slika filma "Priča bez kraja" gde ona mala baba nudi neke strasne stvari za jelo. " Hvala, ali nisam gladna". Zena uporna da probam i to je bilo prvi i zadnji put kad sam probala pihtije.

Stignemo mi u selo, prekriveno sjajni beli sneg. Pustimo "Sting" i krenem da kuvam. Nismo ništa posebno poneli i Milos mi predloži da umesim pogacu. Ja nemam pojma, pomešam vodu i brašno i pravim se kao prava Srpska domacica. Založimo vatru. Napolje ima u jednu drvenu sobicu wc. Ovo je prvi put da ugledam takav wc. Vec se sekiram kako cu ali ostavim brigu za kasnije. Voda ima samo izvorska ledena. Kako cu da se kupam? Pitanje koju nikada nisam imala. Takve stvari sam samo videla u filmove Emir Kusturica.

Pogača je gotova, Miloš je polomi i iz sredine ispada cisto brašno, pufff crno kao dim. A on onako zaljubljen kaze:" ovo je naša prva uspomena i ovu pogacu ce cuvamo. I odložio pogacu u šupu. Polako padne noc, napolje vetar zaveje sneg. Jedno kuče se ugnezdilo ispred ulazna vrata. Osecam se da sam na kraj sveta. Miloš pripremio jedno veliko bure u sred sobu i kaze mi da udjem. Tamo sam se kupala u sred sobu, voda zagrejena na pecku, poleva me, kao u vreme Rimljani. Tada sam znala, on ce da mi bude muž.


Od tada smo stalno išli u selo. Naucila sam da idem u pečurke i naberemo najukusnije pečurke ikada. U Holandiju su preko 20 evra kg a ja ih berem na skoro svaki korak. Lisičari, Vrganji, Jajcare.. satima hodamo u planine. Kakvo bogatstvo! Stare vočnjaci pune sa šljive, drvo jedva nosi teret voče koliko je puno. Gazimo kruške koliko su napadali na zemlju. Zašto ih niko ne pokupi i prodaje. Organsko voce je izuzetno skupo u Holandiju.

Pre 5 godine sam i pocela da sadim. Prvu godinu sam imala preko 200 kg paradajza. Jeli smo celo leto paradajz toliko puno da mi se smucilo na kraju. Neprskani ogromni paradajz u obliku srce. Takav paradajz bi platila bogatstvo. A ukus neuporedljiv. Posao jeste, celo leto smo isli 2x nedeljno da polevam. Vuči kofe vode iz bunara preznojim se 100x a onda u septembar moj muž kaze:" Mora da imamo negde hidrofor pumpu". Celo leto ja vučem kofe a gospodin ima "negde" pumpu za vodu...

U selo žive malo ljudi, uglavnom su nasmejeni vedri a i siromašni. Secam se jedna baba koja se nije smejala, baba Jagoda. Ona imala plave oči kao nebo a samo je plakala. U početku ništa je nisam razumela. Pričala kude rabotim i takve neke reči. Pričala je o svoju čerku koja nije videla 20 godine. "Udala se i ode mnogo daleko... skroz u Hrvatsku". Nikada nije došla da vidi svoju majku. Baba Jagoda je sve svoju ljubav delila sa mačke koju cuvala sve dok nije umrela. I tada njena cerka nije došla. Zaboravila svoju majku u Gornje Vlase.

Sada sanjam o tome, kako cu kad ostarim da živim u Gornje Vlase, da cuvam mačke i berem pečurke. Da mirisem travu puno nanu. Da se nadam da moja deca mene nece da zaborave, da me posete sa svojim decama i da grade svoje uspomene. Da cenimo sve sto bog nudi i budemo pametni i da iskoristimo. 

петак, 01. фебруар 2019.

Nazad u vreme..

Kad sam se preselila pre 15 godine u Srbiju nisam ocekivala da cu da idem nazad u vreme. Znala sam da je ova zemlja siromasna i nije mi bilo briga. Moj muz nije našao srecu kod mene u Holandiju i zato smo došli. Rekla sam: " Ljubavi, zivicu sa tobom iako treba u kutiju, samo da budemo srecni i nasmejeni!". I tako smo i ziveli, u neku bajku gde i nisam razmislila o više nego provod sa društvo, pevanje uz gitaru koj nas drug Pera svirao do kasne sati. Bez deca, pijemo vince, druzimo se.

Prvo je došao Andrej na svetu u nasem drustvo. Dete nasih drugova. Svi mladi, oni prvo dobili dete, onda smo bili mi na redu.. David je došao carskom rezu u bolnici gde sam bilo u totalnom šoku siromaštvu bolnici gde sam lezala. "Stiže doktor brzo sredjuj ormarici, ili cemo imati problem!" Kaze neljubazna medicinska sestra. Kao neka diktaturu, ne razmisle da nemogu da mrdam posle carskog. Uspanicim se kako da sredim ormaric?! Stize doktor, svi cutimo, kao da sam pred ispitu. Niko ništa govori, samo pomeru gazu i klima glavom. I ode, ufff cuti dobro sam prošla.. ne idem na streljenje...

Kuci smo odgajali Davida pod stakleno zvono, ja smanjim grejenje, svekar pojaca, a hvala bogu sto smo imali dr. Tanju! Ona mi sluzila kao doktorka, savetnica. Dala je da je pozovem u sred noci i nikada nije htela ništa za uzvrat. Roditeljstvo je težak kad je to prvo dete. Došlo i drugo dete, došlo i bolest moj gde sam prošla kroz pakao ali za sada hvala bogu se izvukla. ( blog: "Za nedaj boze deo 1,2,3).

Sada ovog leto, drugar mom sinu ,dete naseg prijatelju, Andrej dobio tezak udes u Crnu goru, zivot mu bukvalno visio u konci, i hvala bogu preziveo. On se sada bori svaki dan, iako je u kolica mnogo je jak, nasmejen, i nadamo se da ce kadtad da ustane. Ali uslove su mu teske. Bolnica je neuslovna, hrana jako loše i nemoze da dobije na težinu i da dobije energiju za borbu. Tek da zamislim gde je on da se vozi po Nišu u kolica, i kako ce ide u školu. Razmisljam kako bi mu bilo bolje u Holandiju. Gde bi imao slobodu kretanje, kuču besplatno prilagodjeno itd.

Pera ( sa gitarom) ode u Nemacku, da radi na viljuškar, razmisli o detetu svoju. Snašao se, bistar, rano spava sada. Ode nam društvo.

Moj David pod stakleno zvono postao dobar dečko. Pohadjamo skolu kao u Holandiju nekada pre 50 godine. Takav je sistem, razumem. Imamo sjajnu uciteljicu Miru koja ne poklanja ocene i koja je strasno realna. I nadam se da ce bude nesto od njega, zbog nje i zbog nas.

Ali sada se razmisljam, da li zelim da zivim u tu kutiju? Da li zelim sada zbog decu bolje? Nije sve u druženje.. jeste, David mi ide na gitaru, da zameni Peru u društvo, ali da li hoce on kad poraste da ode da vozi viljuskar? Dal ce da služi zdravlje i imamo uslovi da se krecamo kako treba? Stizu i godine, i od cega cu da zivim sa minimalnu penziju. Da li ce ta kutija sa osmehom biti dovoljno?

Hodam i gledam tu maglo oko mene, u daljinu vidim covek sa sesirom. Vazduh smrdi i maštam kako sam u filmu 50.tih godine, svi lože na ugalj, u kafici se puše cigare. Ocekujem da iz tu maglu izskoci Batman i šapuca u moje uvo da bežim, da bežim gde je sve bistro, pocev sa vazduhom.

Biču jos neko vreme u kutijom, ne znam ni ja zašto. Možda zato što sam vaspitana da ne odustanem. Možda zato sto volim ove ljudi oko mene i verujem da ce biti sve bolje. Zbog ljudi kao dr. Tanje, zbog uciteljice Mire? Ljudi koju daju sve da naša deca postanu ljudi sa osmehom. Makar ziveli u kutiju.