Moj zavicaj,
Nestvarna lepota, jedna mala kucica na sred livadu, pored jedna velika jelka koja je toliko visoka. Zasadjeno kad je moj muž rodjen. Travnjak koje mirise na divlju nanu pomešano sa razne lekovite biljke. Pored jedan bunar koja je kao iz bajke braca Grimove.
Prvi put kad sam došla u Gornje Vlase je to bilo januar 2000. God. Došla sam zaljublena preko uši u Milosu. Sneg preko kolena i mi sa Reno 4 nagadjemo gde je put. Unapred nas upozorili da ne idemo. Ne vidi se put i opasno je. Na pola put stanemo u jedno selo "Grkinje" da nemestimo lanci. I ne znamo kako... iza nas stao jedan autobus i krenu ljudi da se umešaju.. :"ne, ne tako.. ceo autobus nam nameste lanci. Tu jedna zena izlazi iz kuce i kaze:" Sine, ajde unutra dok muškarci srede auto". Ja onako pola razumem sta priča i podjem za njom. "Nikada nisi jela ovakve", i izvadi ljigavi puding iz frizider. Mene se stvara slika filma "Priča bez kraja" gde ona mala baba nudi neke strasne stvari za jelo. " Hvala, ali nisam gladna". Zena uporna da probam i to je bilo prvi i zadnji put kad sam probala pihtije.
Stignemo mi u selo, prekriveno sjajni beli sneg. Pustimo "Sting" i krenem da kuvam. Nismo ništa posebno poneli i Milos mi predloži da umesim pogacu. Ja nemam pojma, pomešam vodu i brašno i pravim se kao prava Srpska domacica. Založimo vatru. Napolje ima u jednu drvenu sobicu wc. Ovo je prvi put da ugledam takav wc. Vec se sekiram kako cu ali ostavim brigu za kasnije. Voda ima samo izvorska ledena. Kako cu da se kupam? Pitanje koju nikada nisam imala. Takve stvari sam samo videla u filmove Emir Kusturica.
Pogača je gotova, Miloš je polomi i iz sredine ispada cisto brašno, pufff crno kao dim. A on onako zaljubljen kaze:" ovo je naša prva uspomena i ovu pogacu ce cuvamo. I odložio pogacu u šupu. Polako padne noc, napolje vetar zaveje sneg. Jedno kuče se ugnezdilo ispred ulazna vrata. Osecam se da sam na kraj sveta. Miloš pripremio jedno veliko bure u sred sobu i kaze mi da udjem. Tamo sam se kupala u sred sobu, voda zagrejena na pecku, poleva me, kao u vreme Rimljani. Tada sam znala, on ce da mi bude muž.
Od tada smo stalno išli u selo. Naucila sam da idem u pečurke i naberemo najukusnije pečurke ikada. U Holandiju su preko 20 evra kg a ja ih berem na skoro svaki korak. Lisičari, Vrganji, Jajcare.. satima hodamo u planine. Kakvo bogatstvo! Stare vočnjaci pune sa šljive, drvo jedva nosi teret voče koliko je puno. Gazimo kruške koliko su napadali na zemlju. Zašto ih niko ne pokupi i prodaje. Organsko voce je izuzetno skupo u Holandiju.
Pre 5 godine sam i pocela da sadim. Prvu godinu sam imala preko 200 kg paradajza. Jeli smo celo leto paradajz toliko puno da mi se smucilo na kraju. Neprskani ogromni paradajz u obliku srce. Takav paradajz bi platila bogatstvo. A ukus neuporedljiv. Posao jeste, celo leto smo isli 2x nedeljno da polevam. Vuči kofe vode iz bunara preznojim se 100x a onda u septembar moj muž kaze:" Mora da imamo negde hidrofor pumpu". Celo leto ja vučem kofe a gospodin ima "negde" pumpu za vodu...
U selo žive malo ljudi, uglavnom su nasmejeni vedri a i siromašni. Secam se jedna baba koja se nije smejala, baba Jagoda. Ona imala plave oči kao nebo a samo je plakala. U početku ništa je nisam razumela. Pričala kude rabotim i takve neke reči. Pričala je o svoju čerku koja nije videla 20 godine. "Udala se i ode mnogo daleko... skroz u Hrvatsku". Nikada nije došla da vidi svoju majku. Baba Jagoda je sve svoju ljubav delila sa mačke koju cuvala sve dok nije umrela. I tada njena cerka nije došla. Zaboravila svoju majku u Gornje Vlase.
Sada sanjam o tome, kako cu kad ostarim da živim u Gornje Vlase, da cuvam mačke i berem pečurke. Da mirisem travu puno nanu. Da se nadam da moja deca mene nece da zaborave, da me posete sa svojim decama i da grade svoje uspomene. Da cenimo sve sto bog nudi i budemo pametni i da iskoristimo.
Nestvarna lepota, jedna mala kucica na sred livadu, pored jedna velika jelka koja je toliko visoka. Zasadjeno kad je moj muž rodjen. Travnjak koje mirise na divlju nanu pomešano sa razne lekovite biljke. Pored jedan bunar koja je kao iz bajke braca Grimove.
Prvi put kad sam došla u Gornje Vlase je to bilo januar 2000. God. Došla sam zaljublena preko uši u Milosu. Sneg preko kolena i mi sa Reno 4 nagadjemo gde je put. Unapred nas upozorili da ne idemo. Ne vidi se put i opasno je. Na pola put stanemo u jedno selo "Grkinje" da nemestimo lanci. I ne znamo kako... iza nas stao jedan autobus i krenu ljudi da se umešaju.. :"ne, ne tako.. ceo autobus nam nameste lanci. Tu jedna zena izlazi iz kuce i kaze:" Sine, ajde unutra dok muškarci srede auto". Ja onako pola razumem sta priča i podjem za njom. "Nikada nisi jela ovakve", i izvadi ljigavi puding iz frizider. Mene se stvara slika filma "Priča bez kraja" gde ona mala baba nudi neke strasne stvari za jelo. " Hvala, ali nisam gladna". Zena uporna da probam i to je bilo prvi i zadnji put kad sam probala pihtije.
Stignemo mi u selo, prekriveno sjajni beli sneg. Pustimo "Sting" i krenem da kuvam. Nismo ništa posebno poneli i Milos mi predloži da umesim pogacu. Ja nemam pojma, pomešam vodu i brašno i pravim se kao prava Srpska domacica. Založimo vatru. Napolje ima u jednu drvenu sobicu wc. Ovo je prvi put da ugledam takav wc. Vec se sekiram kako cu ali ostavim brigu za kasnije. Voda ima samo izvorska ledena. Kako cu da se kupam? Pitanje koju nikada nisam imala. Takve stvari sam samo videla u filmove Emir Kusturica.
Pogača je gotova, Miloš je polomi i iz sredine ispada cisto brašno, pufff crno kao dim. A on onako zaljubljen kaze:" ovo je naša prva uspomena i ovu pogacu ce cuvamo. I odložio pogacu u šupu. Polako padne noc, napolje vetar zaveje sneg. Jedno kuče se ugnezdilo ispred ulazna vrata. Osecam se da sam na kraj sveta. Miloš pripremio jedno veliko bure u sred sobu i kaze mi da udjem. Tamo sam se kupala u sred sobu, voda zagrejena na pecku, poleva me, kao u vreme Rimljani. Tada sam znala, on ce da mi bude muž.
Od tada smo stalno išli u selo. Naucila sam da idem u pečurke i naberemo najukusnije pečurke ikada. U Holandiju su preko 20 evra kg a ja ih berem na skoro svaki korak. Lisičari, Vrganji, Jajcare.. satima hodamo u planine. Kakvo bogatstvo! Stare vočnjaci pune sa šljive, drvo jedva nosi teret voče koliko je puno. Gazimo kruške koliko su napadali na zemlju. Zašto ih niko ne pokupi i prodaje. Organsko voce je izuzetno skupo u Holandiju.
Pre 5 godine sam i pocela da sadim. Prvu godinu sam imala preko 200 kg paradajza. Jeli smo celo leto paradajz toliko puno da mi se smucilo na kraju. Neprskani ogromni paradajz u obliku srce. Takav paradajz bi platila bogatstvo. A ukus neuporedljiv. Posao jeste, celo leto smo isli 2x nedeljno da polevam. Vuči kofe vode iz bunara preznojim se 100x a onda u septembar moj muž kaze:" Mora da imamo negde hidrofor pumpu". Celo leto ja vučem kofe a gospodin ima "negde" pumpu za vodu...
U selo žive malo ljudi, uglavnom su nasmejeni vedri a i siromašni. Secam se jedna baba koja se nije smejala, baba Jagoda. Ona imala plave oči kao nebo a samo je plakala. U početku ništa je nisam razumela. Pričala kude rabotim i takve neke reči. Pričala je o svoju čerku koja nije videla 20 godine. "Udala se i ode mnogo daleko... skroz u Hrvatsku". Nikada nije došla da vidi svoju majku. Baba Jagoda je sve svoju ljubav delila sa mačke koju cuvala sve dok nije umrela. I tada njena cerka nije došla. Zaboravila svoju majku u Gornje Vlase.
Sada sanjam o tome, kako cu kad ostarim da živim u Gornje Vlase, da cuvam mačke i berem pečurke. Da mirisem travu puno nanu. Da se nadam da moja deca mene nece da zaborave, da me posete sa svojim decama i da grade svoje uspomene. Da cenimo sve sto bog nudi i budemo pametni i da iskoristimo.
