Zasto sam toliko srecna u Srbiju? Zasto ostanem tu a mogu gde god hocu? Zasto kad sam bez roditelji, sestru i svoje najblize?
Sta to cini sto ja pevam dok radim. Pevam dok vozim biciklu promasujuci rupe, ljudi, kao da igram playstation igricu. Pevam pesmu a neznam reci. Mozda je caka u tome. Ono kad si glup a srecan. Pevam srpsku pesmu a neznam reci. Samo idem uz melodiju zivota. Ne pratim tv. Neznam pevaci, politicari, voditelji ili kriminal. Neznam da li zemlja propada ili raste. Znam da dišem. Znam da je lepo vreme. Znam da imam trenutno zdravlje. Znam da imam prijatelji i znam da radim. Djabe ljudi idu u beli svet kada to neznaju. Kada u svaku kišu gledaju sa depresiju a ne sa pozitivnu stranu. Kiša opere sve. I dušu i krovovi. Sunce ogreje kožu i zasladi kruske. Zbog rupe u ulicu ne brzgam. Oprezno vozim. Zbog toga imam vreme da ugledam ljudi. Ko je to ko se šeta? U Holandiju sam uvek žurila. Oci nisam pogledala. Na poslu imam razgovor. Ljudi imaju vreme. Svaki dan slusam nove priče. Naravno da mi nedostaju moji. Ali imam zamenu skoro kao pravu. Moja svekrva i svekar su mi tu za sve. Bili uz mene kad sam bila bolesna, kada imam obaveze tu su. 100% uz mene. Navikli su na moje obicaje i razmisljenje. Jeste... i 100x objasnim da mogu da vozim biciklu iako je zima. Ili stalno mi povecaju grejanje u kucu jer im je hladno kod mene. Rasprave sto mi deca ne nose pantofne i sedu na hladan beton. Sto ne teram decu mnogo da uce ali teram ih da imaju i druge obaveze u kucu. Sve su to male razlike. Imam jednu molbu. Ajde da ovog leta probamo da pevamo bez reci. Da idemo sto vise u prirodu sa porodicim. Da vidimo u svaku stvar pozitivnu stranu. Pa onda od septembar da vas pitam kako se osecajte. Ljubim vas!
Sta to cini sto ja pevam dok radim. Pevam dok vozim biciklu promasujuci rupe, ljudi, kao da igram playstation igricu. Pevam pesmu a neznam reci. Mozda je caka u tome. Ono kad si glup a srecan. Pevam srpsku pesmu a neznam reci. Samo idem uz melodiju zivota. Ne pratim tv. Neznam pevaci, politicari, voditelji ili kriminal. Neznam da li zemlja propada ili raste. Znam da dišem. Znam da je lepo vreme. Znam da imam trenutno zdravlje. Znam da imam prijatelji i znam da radim. Djabe ljudi idu u beli svet kada to neznaju. Kada u svaku kišu gledaju sa depresiju a ne sa pozitivnu stranu. Kiša opere sve. I dušu i krovovi. Sunce ogreje kožu i zasladi kruske. Zbog rupe u ulicu ne brzgam. Oprezno vozim. Zbog toga imam vreme da ugledam ljudi. Ko je to ko se šeta? U Holandiju sam uvek žurila. Oci nisam pogledala. Na poslu imam razgovor. Ljudi imaju vreme. Svaki dan slusam nove priče. Naravno da mi nedostaju moji. Ali imam zamenu skoro kao pravu. Moja svekrva i svekar su mi tu za sve. Bili uz mene kad sam bila bolesna, kada imam obaveze tu su. 100% uz mene. Navikli su na moje obicaje i razmisljenje. Jeste... i 100x objasnim da mogu da vozim biciklu iako je zima. Ili stalno mi povecaju grejanje u kucu jer im je hladno kod mene. Rasprave sto mi deca ne nose pantofne i sedu na hladan beton. Sto ne teram decu mnogo da uce ali teram ih da imaju i druge obaveze u kucu. Sve su to male razlike. Imam jednu molbu. Ajde da ovog leta probamo da pevamo bez reci. Da idemo sto vise u prirodu sa porodicim. Da vidimo u svaku stvar pozitivnu stranu. Pa onda od septembar da vas pitam kako se osecajte. Ljubim vas!
