понедељак, 28. мај 2018.

Sreca

Zasto sam toliko srecna u Srbiju? Zasto ostanem tu a mogu gde god hocu? Zasto kad sam bez roditelji, sestru i svoje najblize?

Sta to cini sto ja pevam dok radim. Pevam dok vozim biciklu promasujuci rupe, ljudi, kao da igram playstation igricu. Pevam pesmu a neznam reci. Mozda je caka u tome. Ono kad si glup a srecan. Pevam srpsku pesmu a neznam reci. Samo idem uz melodiju zivota. Ne pratim tv. Neznam pevaci, politicari, voditelji ili kriminal. Neznam da li zemlja propada ili raste. Znam da dišem. Znam da je lepo vreme. Znam da imam trenutno zdravlje. Znam da imam prijatelji i znam da radim. Djabe ljudi idu u beli svet kada to neznaju. Kada u svaku kišu gledaju sa depresiju a ne sa pozitivnu stranu. Kiša opere sve. I dušu i krovovi. Sunce ogreje kožu i zasladi kruske. Zbog rupe u ulicu ne brzgam. Oprezno vozim. Zbog toga imam vreme da ugledam ljudi. Ko je to ko se šeta? U Holandiju sam uvek žurila. Oci nisam pogledala. Na poslu imam razgovor. Ljudi imaju vreme. Svaki dan slusam nove priče. Naravno da mi nedostaju moji. Ali imam zamenu skoro kao pravu. Moja svekrva i svekar su mi tu za sve. Bili uz mene kad sam bila bolesna, kada imam obaveze tu su. 100% uz mene. Navikli su na moje obicaje i razmisljenje. Jeste... i 100x  objasnim da mogu da vozim biciklu iako je zima. Ili stalno mi povecaju grejanje u kucu jer im je hladno kod mene. Rasprave sto mi deca ne nose pantofne i sedu na hladan beton. Sto ne teram decu mnogo da uce ali teram ih da imaju i druge obaveze u kucu. Sve su to male razlike. Imam jednu molbu. Ajde da ovog leta probamo da pevamo bez reci. Da idemo sto vise u prirodu sa porodicim. Da vidimo u svaku stvar pozitivnu stranu. Pa onda od septembar da vas pitam kako se osecajte. Ljubim vas!


недеља, 25. фебруар 2018.

Diši duboko

Diši duboko,
Razmisljam nesto, dal je zdravo ziviti u Nišu ili ne?! Nema neka industrija, nema puno automobila, ima jos dosta prirode, nema gmo, to su sve stavke koju sam ja racunala da je zdravo ziveti ovde. E sad zasto se ja toliko gušim onda kad se šetam pogotovo uvece. Kad sam dosla u Srbiju videla sam loženje kao nešto romanticno. Na zapad samo bogataši ložu. Kupis seckano drvo u dzak i platis skoro kao ceo mesec da se grejes na gas. Kupili smo pecku, ali problem pocelo kad sam shvatila da je kuca ledena ako se gasi vatra, da nije UOPSTE romanticno kad sedis na ledenu wc solju jer se kupatilo ne loži. I da je to posebna nauka da zalozis. Kupili i Eldi i TA i radijatori. Nikada do tada nisam uopste razmisljala o grejenje. U Holandiju po difoltu palis grejenje. Jednom u godinu dana ti procitaju stanje. Unapred platis mesecno pausalno i na kraju godine ako si vise potrosila nego platila onda doplatis i ako ne onda ti vracaju. Svake godine smo isli na godisni odmor od te pare ustedjeno na grejanje. U gradu gde sam zivela smo se grejali preko jedne fabrike koja zagoreva djubre. Stavljano su velike filteri a energiju iz to sagorevanje su koristili da svaka kuca dobije grejenje koju smo platili. Bukvalno platis za svoju djubre. To bi bilo za Niš mnogo dobra solucija. Djubre ode i grejemo se. Skinem ja aplikaciju na mobilni da pogledam kakav je vazduh u Nišu i šokiram se kad vidim brojke. Gore smo nego kinezi a one barem nose tamo maske. Zabranim decu da izlaze i zatvorim sve prozore. Sta cu sada. Taman sam resila da smrsam uz brzi hod i sada opet nemogu. Kao da nadjem svaki put izgovor... kako cu sada da uzivam u ovu prirodu i da pustim decu na vazduh. Onda se razmiljam.. cekaj ranije kad nije bilo elektricno grejanje ljudi su dugo ziveli. Kad ti je vreme onda odes.. sve je zapisano. Izadji napolje i diši duboko (osim izmedju 17-20h). Kad ložis obrati paznju STA lozis i valjda ce bude vreme da svaki Srbin pusti grejanje bez razmisljanje. Da dodje neki investitor i vidi pare u djubre. Do tada znaci diši i uzivaj bez aplikacije.

понедељак, 15. јануар 2018.

Nostalgija

Dodje mi nostalgija za moju Holandiju i hvala bogu sto jos uvek ima ovaj Wizzair do Eindhoven. Resim da odem.. cini mi se da je tamo ipak sve lepse i bolje. Dodjem do aerodrom i kad trebam da prodjem kontrolu oni me zaustave. "Izvinite nemozete dalje imate neke oštre predmete u kofer". Ja zacudjena gledam kako vade srafcigeri i motocangle i klešte iz moj rucni prtljak. Adam moj mali od 2 godine kaze kako hteo da popravi televizor od moje roditelji u Holandiju. Nacuo da se pokvario. Ove iz policije se nasmeju i puste nas da idemo dalje. Gledam i svi su nasmejani. Sunce sija. Stizem u Holandiju gde deca nisu prioritet. Kad pitam dal mozemo prvi oni kazu da samo hendikepirani mogu prvi. Jos se čude sto pitam. Deca pocinju da kenkaju..."Nosi me mama!" Ufff pola sat sa 17 kg u ruke. Kiša pada i kad moja sestra me pokupi vec toliko bude guzva na put da stojemo sat ipo na autoput u mesto. Saobracajna guzva se to zove. Svaki dan po stotine km ljudi stoju u mesto. Putuju po 2 sata na posao svaki dan. Mislim se covece ljudi iz Niš nece da rade u okolno selo jer je daleko. Napokon kuci kod mojih resim se da ostavim moju bezugljenehidratnu dijetu i da jedem sve sto mi je nedostalajo. Probam onu hranu koju sam ranije obozavala i skontam da vec posle 2 dana mi nedostaje moja srpska paprika i suvi vrat. Banetove kobasice i Dagijova ovcetina. Pljesku iz Dva Jarana i kolaci iz Mocart. Ne nema poredjenje sa Srpsku hranu. Napolje i dalje pada kiša i deca se unervoze. Obicno ih izbacim napolje da trcu ali sada je to nemoguce. Ja polako ludim. Sneg pocinje da pada i posle 5 cm izglasaju vanredno stanje. KOLAPS. vozovi avioni ništa ne ide. Meni pocinje nervoza.. odjednom shvatam. Zelim kuci. Zelim u zemlju gde su ljudi lagani, gde se ne zuri, gde je hrana ona prava, gde te puste sa malom decom sa osmehom. Gde imam mir u glavu i sa 1m sneg. Ipak nije toliko loše u Srbiju. Treba mi neki put da odem na 10 dana da se podsetim sto sam beše ovde. Pozdrav Nišlije kuci sam stigla!