Godine prolaze, evo me jos tu. Ove godine vec 16 godine zivim punim plucima u Srbiju. I mogu da kazem da sam sve srecnije sto zivim ovde. Imam sve bolji pogled da bi mogla da uporedim. Mislim na voju decu koju se uglavnom igraju napolje, koju znaju kad idu u prirodi kako se zove koja pečurka. Vikendom idemo u prirodu, uglavnom u Zaplanje.
Ko nije cuo za Zaplanje, to je jedan prelep deo šume i planine gde još uvek ima vukove a gde ljudi su vedri kao iz film Hobit. Bas kao sto ih zamislis u filmu tako ih zamisli ispred svoje kuce. Raspravljaju se oko sve i nicega dok pljuckaju svoju rakiju. ( Sami napravili bez gram secera 😜). I kako legende kazu, sipati malo rakiju u dlan i trljati dlan na dlan. Ako se ruke ne lepe onda je dobra rakija. Ako se lepe ruke onda ih nisi oprao, i opet je dobra rakija. Ovog vikenda sam opet išla u naše selo Gornje Vlase. Vec sam pisala o tome ali eto ponovo moram. Prvenstveno smo otisli da bi starije sin vozio bajs kroz šume. Mora tako jer ja kao majka se plašim pa mi je bolje da ga ne gledam dok luduje po blato. Dok su se deca zabavljali ja sam otisla po seosko zlato. Kod Steve po med. Na zalost Steva nije bio kuci, niti njegova majka od 93 godine. Ona u tim godine svaki dan odrzava ogromnu baštu. Letos je okopala 100 stabla lešnika. Onda po mladi sir, jer Duška prodala tele i znam da treba da ima. Cvrc i ona nije tu, imaju slavu. I dok prolazim pored dedu Peru u potrazi za jaje skontam da i njega nema. Ostala sam bez zlata. Naucila sam da gledam oko sebe. Suncanice na sve strane. ( Jestiva pecurka).
Prolazim preko jedno brdo gde svake godine oberem kantarion. Znam gde stoje svaki kamen i svaki kamen zna za mene. Tako i u grad. Godine prolaze i ja shvatim da ulice u Holandiju moje noge ne prepoznaju vise. I ajde da su samo noge. 2.5 godine nisam bila tamo. Kažu kako covek stari da mu sve više drma nostalgiju. Za sada nemam taj problem. Cini mi se da sam izgorela sve brodovi iza mene. Polako me prihvatili svi, imam svoju frizerku Emu, svoj mesar, majka sam u škole i cak sam i tu naucila da se ne mešam kao prava srpska majka. Samo se smeskaj i cuti na roditeljski. Nisam stigla jos da bijem svoju decu. Mislim da kad stignem tu tacku da su vec porasli tako da sam srecna sto nisam poprimila bas sve za sada. Mozda cu do tada da krenem da bijem muža. I dalje volim svoju svekrvu i svekar mada citaju moje blogove pa ajde da ih pominjem malo. I tako, u sred koronu ( sebi sam rekla da necu da pominjem) mogu da kazem da sam srecna, adaptirana ( 2x pravila ajvar ove godine to sam morala jer je paprika prvo bila skupa) i vesela. I zato moje drage Srbi nadam se da i vi gledate malo više oko sebe, da vase seoske putove prepoznaju vaše noge i vaše dece i malo više idete i vi u potrazi za zlato. Srpsko zlato.
